Пише: Данијела Марковић
Фото: Анђела Грозданић
Данима окупљам теме, речи и догађаје из којих излази обиље збуњености, а знатно мање разлога да о њима дискутујем и настављам низ конфузија и навијачких страна којима нема краја, јер већ свако седиште и замишљених трибина има своју химну – дакле, постали смо самостани, индивидуални, себични пројекти себе. Да, звучи још конфузније од тема којима смо затрпани, али разазнаје се јасније да сви финансирамо само себе, и то новим школама о индивидуализму можемо нашироко и да аргументујемо, јер границе су те које нас дефинишу, у сваком па и географском смислу. О географским границама у неком од наредних текстова, јер и њих сам прешла и имам много за написати колико су заправо, и као по правилу, повучене видљивом руком бесмисла. Јер људи су са обе стране, са оба пасоша, исправе или како год их назвали, потпуно жељни безграничне љубави.
Данас, док припремам овај текст, сирене читам да чују и они који их нису на срећу слушали уживо. Биле су то сирене за узбуну, да не околишамо, бомбардовања (које не излази изгледа из неких видљивих руку и њихових речника и „музичких“ опуса). Не сабирам године колико их је од тог раскола човека од Човека, али одзвањају непогрешиво са сваким догађајем на који многи не могу да дођу. Отишли су да би ми остали – како тако, преостали.
ПРОЧИТАЈТЕ И
Ето синоћ догађаја, где смо били сви окупљени мелодијом уметника из Грчке. Педесетница музичка (а каква би још могла бити), јер када сви разумеју сваки тон, реч, зарез… – музика је у питању.
Посреди је један човек, господин Господин Даларас који је и ономад и сада, и чини се у векове, не дигао само свој глас против сваког непријатеља мале и незаборављене Милице Ракић, девојчице која је само слушала своју музику гласнију од сваког непријатеља, а сада наше молитве, већ својим песмама надјачао свако бесмишље овог света. Можда се добро добрим не враћа увек, али овај човек историје, синоћ на концерту у Београду, додао је странице народном Јеванђељу или бар странице молитвеника, јер ми, неки, случајни, многи неким чудом сваку реч језика којег не говоримо, знали смо – читава сала и град.
Тај човек је плакао свирајући, певајући о Богу и људима, а ми смо певали јер другачије и данас не умемо да кажемо хвала свакој подршци и љубави коју нам пруже када је тешко, али и када је лако.
Посреди је да нам требају Људи и када је лако, да подсете да тешко увек пролази. Ова небеска громада звана Један човек – Јоргос Даларас, још увек мења историју. Да му помогнемо, он нама јесте одавно. Како се диже глас – песмом о Човеку са Богом – складу без граница.
Vaša korpa je trenutno prazna.
