Već uvodna pripovetka pomalo je sarkastičnog naslova, Uhoda, s obzirom na to da govori o krađi dnevnika junaka priče i o nečijoj drskosti i slobodi da preuzme tuđe zanose, znoj i suze kao svoje. S lakoćom pripovedanja zreloga Muzila, sa minucioznom veštinom Moma da uoči detalj, udahne mu pečat trenutka, uverljivošću i bez želje da uveri, mudrošću i bez želje da mudruje, ona opisuje upliv tog starog uljeza u život mlađanog studenta plastično, bez lažne pozlate, a verodostojno; sumnje mladića, strahovi, da je uljez možebiti preuzeo njegov rokovnik, što je kao jaje jajetu podsećao na njegov vlastiti, kada su se sučelili u bifeu „Kod spomenikaˮ, opisane su tako znalački da, čitajući te retke, stičemo utisak da i sami učestvujemo u događanju; nije slučajno uzet Kafkin moto za ovu pripovetku: EswaralssolltedieSchamihnüberleben (I činilo se da će ga stid nadživeti).

S Kafkom Tanja je u dosluhu kada je u pitanju zatamnjenost pripovesti, mistični splin koji kao spužva obavija tajanstvo radnje – počevši od različnih opservacija junakovih suseda o tome kakav je zapravo uljez; od onih koji ga hvale do onih koji u njemu vide Balzakovog mutivodu.

Pozor i pohvala

Autorka, s Kafkinim rafinmanom, ostaje po strani – ona iznosi ogoljene činjenice, nikome ne sudi, niti donosi zaključke koji bi nas uveravali u istinu veću od istine, koja lebdi između redova, kao pauk krstaš po plafonu bacajući senku na patos. A osećamo – student je patosiran, leži kao na Prokrustovoj postelji, poput bube u Kafkinom Preobražaju. Nemušti glasovi koji ga dozivaju odostrag zida glas njegove savesti nikad neće čuti.

Pripovetka Čudovište je pisana po modalitetu Šćepanovićevog romana Usta puna zemlje, gde se naporedo prelamaju dva sloja naracije (i kod Branimira i kod Tanje drugi je istaknut kurzivom). Po sugestivnosti i veštini  pripovedanja Tanja uspeva da se održi na fonu visokog narativnog diskursa velikog prethodnika, gde se fantazmogorijski sadržaji spliću sa stvarnim, sakralni sa profanim, te nadrealno vrhuni nad nama, a ne možemo ga doseći. I kod naše autorke i kod slavnog prethodnika reč je o bekstvu, s tim što njenog junaka proganja čudovište, a njegovog dva čoveka, izbezumljena koliko i sam prognanik. Šćepanovićev junak je progonitelje doživljavao kao proviđenje, a kod naše književnice proviđenje samo je čudovište.

Usta puna zemlje su proglašena u Francuskoj svojedobno za jedno od sedamsto najvećih dela u svetskoj književnosti. Tanjin rukopis, koji se na momente uzdiže na razinu tog dela, zaslužuje tim veći pozor i pohvalu.        

Pripovetka Videh sopstvenim očima ostavlja čitaoca u blaženoj nedoumici, upućujući ga na poznate mitologeme. Pre svih na mit o starogrčkom vajaru Pigmalionu – lirski junak govori o vajaru koji je izvajao ponajlepši lik žene, po Tanjinim rečima u priči, govoreći joj: Probudi se, ustani!, a opet ta scena asocira na novozavetnu kad Isus govori počivšoj devojci: Puella tibi dico, surge! (Devojko, tebi kažem, ustani!) U oba slučaja dešava se čudo, s tom razlikom što je Mladencu pošlo za rukom da usnulu devojku vrati u svet živih, a u Tanjinoj priči, ona poput božice Selene po mažnji i ljubljenju Adonisa, vraća se odakle je i došla, zvezdanom ustrojstvu.

Spisateljica preuzima ulogu Pigmaliona, tako da ono mitsko poprima stvarnosnu dimenziju. S tom razlikom što se Selena iznova vraća da uživa u blizini prekrasnog Adonisa, a naš subjekt tek jednom zasvagda ima tu priliku. Vredno je spomena da je naš Tesla pronašavši naizmeničnu struju rekao u biografiji: Ni Pigmalion kada je stvorio statuetu najlepše žene nije bio srećniji od mene u tom trenutku! A geniju – treba verovati.

Poova blistava priča Pad kuće Ašer je ponajbliža ne manje blistavoj priči naše spisateljice.

I poput Hrista koji se izražavao u parabolama, darovitoj Tanji je pošlo za rukom da izukrštanjem mitskog i zbiljskog, tajanstvenog i očiglednog, prozaičnog i lirskog diskursa, uzdigne običnu priču do večnosti.

Crnohumorna priča sa srećnim krajem

Pripovetka Danijela je crnohumorna priča sa srećnim završetkom, priča koja ismeva neobičnu varku mašte izazvanu dobro osmišljenom strukturom pripovedanja u kojoj se posebna pažnja posvećuje tome da tajna pripovesti ostane skrivena sve do samoga kraja. Čini se da nas naša književnica podseća da je sve u životu chiaro-scuro i da smo ga dostojni tek u meri koliko kapljica svete krvi dolevamo u prazne čabrice osećanja.

Pripovest Prvo poglavlje: virtuelni vrtlozi je bajonet zaboden nežnom rukom duha, naše književnice, u srce grubih emitera televizijskih i radijskih voditelja, gde se značaj jedinke svodi na beznačajnost, na prekobrojnog uljeza s filma, na kolateralnu štetu. Prenebregavanje napisanog od strane voditelja uzveličano je, s kraja pripovesti, francuskim filmom u kojem neko nožem ubija svoju dragu – što korespondira nevidljivo scenom ubijanja nečija dela, krvlju pisanog, za života.

Pripovest Petar Pan je uspela persiflaža sa jednim od omiljenih književnih junaka, koji ni po koju cenu nije hteo da odraste, koji je još verovao u mogućnost letenja i imao ideale. Junak ove pripovesti je pisac kojem kao u košmaru pred očima iskrsava biće što se predstavlja kao njegova žrtva, ali se ispostavlja da je to žrtva što govori kroz junaka pripovesti i najavljuje svoju sledeću posetu. S jedne strane vreba sijalica u kupatilu, koju pisac odlaže da zameni, s druge sena dečaka s rupom u glavi. Nejasnost pripovedanja je u tome što ne znamo gde prestaje snovidnost a odakle započinje stvarnost – kao u Kafkinim ili Berouzovim pričama sve je stumbano naglavce.

Vrhunac ove uspele persiflaže je da se umesto nekog ko će zameniti sijalicu zovu stručnjaci za deratizaciju – jer sumnja da su možebiti insekti oštetili kablove za struju; kao da pisac želi da kaže da u svetu u kom sistem s vrha ne funkcioniše, i sam pojedinac postaje bubom što ostaje obezglavljena i neurastenična. I veruje da neko treći može da ispravi krivu Drinu, a ne onaj ko je zadužen za problem. 

Ni majstori ne behu od pomoći – ni krstača kojom su besomučno mahali na pojavu crne šake. Zar dolazak ma kakve autokratske vlasti nije odslikan u toj neprozirnoj crnoj šaci? Zar ta ista šaka, kada se nađe u mraku nečija boravišta, kao u ovoj alegorijskoj pripovesti, ne baca desetostruku senku na plafon i zidove, te se ljudi osećaju kao u raci – duboko pokopani.

Ni žena što se bavila otklanjanjem uroka tu nije mogla pomoći. Jedno je Rumijev sufijski  astralni ples, pesnika – čudotvorca, a drugo crnomagijaške žene. Otud ona u priči propada na koncu u zemlju.

Na kraju pripovesti glavnog junaka sreće mladić iz druge dimenzije postojanja – onaj koji se predstavljao kao žrtva – i vraća ga u stvarnost. Ali ostaje pitanje: Da li je ova putanja kojom se krećemo stvarna ili je to ipak ona odostrag crte? A možebiti glavni junak i ne želi da se svetlo upali – jer bi jasnije video da li je izvan ili unutar svog doma? Možebiti, teô iluzija smrtniku pomaže u preživljavanju. A ponekad – čak ni toliko.

Za bolje razumevanje pripovesti Begeš i đavo nije naodmet poznavati slučaj slavnog talijanskog kompozitora Tartinija (1692-1770), kojega je u snu pohodio đavo i na tako čudesan način odsvirao sonatu, da je potom nadaleko čuveni Tartinijev „Đavolji trilerˮ, inspirisan muziciranjem đavla bio, po priznanju kompozitora tek bledom senkom, da bi najradije razbio instrument i odrekao se muzike, kako je govorio. Iz Tanjine pripovesti učimo da je često dostig savršenstva u obrnutoj srazmeri sa očuvanjem čistote njene i oboženosti. Setimo se zagonetnih Hristovih reči:

Tada Isus reče učenicima svojim: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju? (Matej: 16:24-27).

Snoviđenje pretočeno u javu

Dopadljiva pripovest Profesor u zemlji čuda kao da se oslanja na čuvenog nemačkog profesora arheologije o kome je ostalo svedočanstvo da je do tančina znao da opiše mirise, položaje i boje svake od zgrada stare Grčke, a opet ga je, uvek iznova, neko od studenata morao voditi do njegovog stana, što je bio stotinak metara udaljen od univerziteta. I potom njegove nedoumice, da li će naći ispitna pitanja, te da li će naći puteljak do sveučilišta. I tada – gotovo nadrealan prizor, s kućerkom i ružičnjakom gde se ravno niotkuda pojavljuje tigar. I kao u poznatoj zen-priči gde se čovek strmekne preko ruba litice i drži očajnički rukom za puzavicu dok se ponad njega nadvija tigar, tako se u Tanjinoj priči, po padu profesora u ružičnjak nadvija tigrova šapa.

U toj priči nesretni čovek na ivici snaga bere jagode drugom rukom i konstatuje: Uh, ala su bile slatke! U priči naše darovite književnice on se nekako iskobelja preko okna u kuću, gde ga susreću zluradi pogledi dekana i profesora.

Snoviđenje pretočeno u javu – ili java što oblači pelerinu snovida na sebe? – ostavlja nam Tanja, pripovešću ovom u amanet.

Priča Kapija s prologom koji navešćuje (ne)mogućnost povratka vilajetu živih, onih koji su sebi nasilno prekratili život, što spočitava drugo poglavlje Analogne adrese. Kao nema potvrda tačnosti Homerovog predskazanja: Samoubistvo zabranjuju bozi svi.

Pripovest Pogled je skoro apokaliptička slika novoga milenijuma dostojna Larkinove pesme Poseta crkvi. Larkin kaže:

Kad crkve posve ispadnu iz upotrebe, tada – u šta ih pretvoriti, hoćemo li zadržati

poneku katedralu za stalnu izložbu, ormari

njin će pergament, tas, i ciborij pod ključem kriti,

a ostalo bez zakupnine kiši i ovcama dati.

Kao zlosretnih mjesta hoćemo li ih se kloniti?

Ili će tu dolaziti, po mraku, sumnjive žene

Što gone đecu da kamen dotaknu naročit;

Beru bilje za rak; ilʼ neke noći urečene,

U mrtvaca što hoda da blenu njine oči?

U igrama, zagonetkama, nastaviće da traje

Ova ilʼ ona vrsta moći, naoko cilja lišene.

No sujevjerje umrijeti, kao i vjera, mora,

A i nevjerovanje kad ode, ostalo šta je:

Trava, korovit pločnik, trnje, nebo, potporanj,

Oblik što prepoznatljiv manje je svakim tjednom. Svrha sve nejasnija. Pitam se ko će zadnji, Baš zadnji, to mjesto, zbog tog što bješe, jednom da traži – neko što kucka i što bilježi, radnik Koji zna šta galerije nad ikonostasom su bile. Neki ruino-pilac, na antiku pohotan, ili

Ovisnik o Božiću što uzda se u dašak svilen

Iz odežde-i-traka, i mirhu i orgulja cilik?

Ili neobaviješteni neko, nalik na mene…

Naša spisateljica ne teži savremenom pisanju priča, gde se jeftine senzacije prodaju kao skupe – primerice iz dela jednog savremenog nemačkog spisatelja D. K.;

Ona je pogledala njega. On je pogledao nju. Ona je gledala kroz prozor. Pogledala je u njega. On je gledao kroz prozor. Ona je čitala. On je pogledao u nju… itd.

Tanja se izražava u parabolama, po ugledu na biblijska vremena, a to pisanje nikad ne ide na uštrb savremeno konotiranog prosedea. Stilski nadmoćno, na liniji Muzila i Cvajga, a na fonu paraboličnog pisanja, oslanja se na pisanje znatnog američkog pripovedača Embrouza Birza – gde se pisac počesto distancira od radnje i posmatra je kao predstavu koja ga se ne tiče. Nije to jedino što vezuje Birza i našu spisateljicu – zajednička tematska linija – pisanje o veverici, prasetu im je bliska tematska okosnica. Embrouz je napisao priče Dva pesnika, te Pesnik i urednik, što su pandan Tanjinoj pripovesti Uhoda.

Dopadljiva priča Malo drugačija priča o tri praseta, oslanja se na klasičnu priču tek donekle – prasići se skrivaju usred zime u kući i većaju smeju li izaći, videvši vuka u blizini. U strahu velike su oči – kaže mudri srpski narod. Jedno od tri praseta suočiće se s vukom, kao da je poslušalo Senekin savet: Pomozi onome ko nosi teret, a ne onome ko ga spušta pored tebe. Setimo se nehotice Vinjijevih stihova iz pesme Vukova smrt:

Kada se vidi šta je čovek bio na zemlji

i šta ostavlja, samo ćutanje je veliko,

sve ostalo je slabost. O, ja sam te dobro

razumeo, divlji putniče i tvoj poslednji

pogled prodro mi je do srca! On je

govorio… jecati, plakati, moliti se

podjednako je stidno. Izvrši odlučno

svoju dugu i tešku dužnost na putu

gde je sudbina rešila da te pozove,

pa onda, kao ja, trpi i umri bez reči.

Pripovetka Jastreb je tanana psihološka analiza o teškoćama s kojima se pesnici bore. Po onoj narodnoj Nagrada za greh je smrt, tako je počesto lovorov venac omča smrti. Nisu slučajno robovi išli ispred trijumfatora govoreći: Ave Caesar, morituri te salutant (Ave, kralju, pozdravljaju te oni koji će umreti!).

Zapravo pripovesti Jastreb, Sloboda i Treće poglavlje: veverica pred sudom se na neki način prirodno nadovezuju na pripovest s početka Uhoda. Nešto kao šifra i razrešenje šifre, te se ove pripovesti sveukupno mogu čitati i poput znamenitog Hazarskog rečnika Pavića, imajući sve prerogative ozbiljnog romana. Francuzi bi rekli chef–d’ oeuvre (šedevr), Englezi masterpiece, a Nemci Meisterwerk. Apsolutno svejedno kako – ovo je zbilja remek-delo pripovedanja, što pomera granice recivog u bezgraničje. Na ponos srpskoj romanesknoj i pripovedačkoj tradiciji.