СЛОБОДА

Кафкијанска атмосфера дочека читаоца збирке приповедака „Слобода“, коју је  њена ауторка Тања Малетић и посветила мајстору који ју је научио да тако мисли, тако види и тако пише – Францу Кафки. То је атмосфера парализе сна, немоћи да се одупре  однекуд диктираном ирационалном следу ирационалних догађаја. Мали човек,  чак и када је мали писац, или мали вајар, не може бити творац Великог Дела, не види га нити га разуме; учествује у његовом настанку, али не као господар. Чак не ни као слуга, већ као онај коме је суђено да тим делом буде ношен и употребљен.

****

Пишући „Слободу“, с жељом да истражим границе могућег и немогућег, схватила сам да  мој рукопис није у потпуности ни роман, ни збирка прича, а истовремено јесте и једно и друго. Дело почиње извињењем аутора читаоцу, које се већ својим изгледом разликује се од остатка текста јер је забележено на писаћој машини. То извињење, које се састоји из три раздвојена поглавља, дели књигу на једнаке сегменте и директно комуницира с читаоцем, који ће постепено откривати везе између прича и друге тајне једне чудесне преписке између двоје књижевника. Ауторка се нада да ће ова књига постићи свој циљ док брише границе између маште и стварности, преплиће сан и јаву, разоткрива магијске светове који су кристално јасни унутрашњим очима читаоца и сасвим несхватљиви свакодневној логици, слично Кафкином „Процесу“, којим је инспирисана.