Piše: Tanja Maletić
Drugi svetski rat je, kao do tada neviđen sukob nesagledivih razmera, ogrnuo čovečanstvo u jedan strašan i poguban fenomen koji bi se možda najpreciznije mogao nazvati nesaopštivost ili neizrecivost rata. Zavidan doprinos ovom fenomenu dala je na više načina upravo nemačka nacija, na poseban način upravo svojom posleratnom književnošću, koja je obuvaćena rečju Vergangenheitsbewältigung, što je u prevodu suočavanje sa prošlošću. Od tog suočavanja ostalo je pusto bojno polje na kojem su se sa suprotnih strana fronta gledali otupeli očevi koji ne mogu da govore i gnevni sinovi koji nisu mogli da prihvate, a postali su prisiljeni da nose krstove predačkih odluka. Dok su se obe strane lišavale odgovornosti, prva ćuteći, a druga pravdajući se i prebacujući krivicu na onu prvu, rat je ostao ono što je i pre bio – neizreciv, pa tako i neobjašnjiv.
Taj sukob svetskih razmera nažalost nije okončao ratnu istoriju sveta: iznova i iznova zapodevaju se do dana današnjega sukobi širom sveta, natkriveni senkama velikih sila. Zarada je najvažnija, a tuđi će roditelji plakati nad tuđim kovčezima. Kao što je već poznato, krvava sudbina nije zaobišla ni prostor bivše Jugoslavije koja se pokidala u gnevu i krvi. Perfidna moć rata da se utka u genetski kod i instinkt čoveka već je krajem osamdesetih stvorila predosećaj o velikoj pretnji koja je vrebala iza ugla. Deca rođena neposredno posle Drugog svetskog rata videla su Jugoslaviju u njenim najboljim godinama i mahom se priklonila spasonosnoj veštini zaboravljanja, nemoćna da sagledaju i pojme svu jalovost bratstva i jedinstva. Za njih je rat bio i ostao tabu.
Potomci tih generacija, deca rođena sedamdesetih, od kojih su neka već bila u kasnoj adolescenciji, bila su prisiljena, ali i dovoljno zrela da shvate strahotu koja preti. Verovatno i stoga jer su imala privilegiju da se sreću i rastu u istim domaćinstvima s decom rođenom početkom dvadesetog veka, što su preko svojih leđa preturila nekoliko ratova. Deca rođena osamdesetih godina su tada pak bila mala, na pragu rane adolescencije, ili tek supila u nju. Prisiljena da rano odrastu i period ubrzanog telesnog razvoja provedu u nemaštini, ona većinom ostaju ogorčena, katkad se okrećući romantizovanoj slici sveta koju su sama stvorila da bi potisnula traumu. U položaju koji nije ništa manje nezavidan nalaze se i deca rođena devedesetih, koja osim rata na svojim leđima nose i njegove naknadne posledice – odrastaju boreći se s bolestima koje je po njihovim glavama posejao nemilosrdni anđeo. Ona traže objašnjenje za svoju žrtvu od sve pređašnje dece, ali zauzvrat dobijaju ćutanje, izbegavanje teme ili nevešta i nepotpuna objašnjenja. Rat iznova ostaje neizreciv.
U svakom književnom delu koje obrađuje temu rata, rat se večito nameće kao jedan od glavnih aktera, antiheroj koji upravlja koracima čitavih svetova. Šta u tom smislu čini Baljino delo novim i jedinstvenim? Polezno bi bilo ovde povući paralelu između „Spasitelja“ i „Limenog doboša“ – prvog romana Gintera Grasa, koji je upravo 1999. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Oskar Macerat, glavni junak „Limenog doboša“ i Grasov alter ego, ne samo ratu nego pre svega životu pristupa infantilno:1927, u svojoj trećoj godini, razočaran u odrasli svet, donosi odluku da prestane s rastom i baca se niz stepenice, pri čemu uspešno oštećuje hipofizu. Iako se njegov intelektualni razvoj neometano nastavlja, čak nadilazeći njegove godine, on se štiti od odgovornosti imitirajući ponašanje i razum trogodišnjeg deteta, što opravdava njegovu samoživost i izlive besa kojima postiže svoje sebične ciljeve.
Zadržavajući povlašćenu ulogu deteta, Oskar svoju kritiku ratu i nacionalsocijalizmu upućuje samo deklarativno, performativno i iz prikrajka – usled lične odluke nemoćan da učini išta konkretno. Njegova ličnost do kraja tone u nasilje i propast, jer promenu i sazrevanje doživljava odveć kasno. Gras Oskara neprestano obavija magijskim fenomenima, ali Oskar ostaje kvaran. Nezreo da pojmi požrtvovanost prave ljubavi i preuzme odgovornost ljubavi prema drugima, on ostaje suvi list nošen vetrovima istorijkih okolnosti, a razvijeni mu intelekt ne služi ničem. Zar nije to tekovina zapadne civilizacije: veličanje individue čije se potrebe uzvisuju do božanskih razmera i čiji se gresi slave kao pobeda lične slobode (koja neminovno zarobljava druge)? Delo o ratu je napisano, ali je ostalo jalovo u svojoj nameri jer je kritika rata ostala puki iskaz, bez praktičnog opita. Rat je ponovo neizreciv, ponovo upravitelj istorijskih tokova i nesnađenih ljudskih duša. Oskarov greh – svesno neposredovanje, nečinjenje, neučestvovanje u promeni.
Okrenimo se „Spasitelju“: Željko Balja želi da nam izbaje jednu čudnu bajku. Ne zaboravite, bajanje nisu samo zle magije i kletve; bajanje jeste osnova svake bajke, jer bajka u sebi uvek nosi i podseća na čaroliju, i to na čaroliju hrabrosti, dobrote i ljubavi, a ovaj pisac je na pravi način osvestio da smo u odnosu prema ratu svi samo deca. Bili predstavlja figuru – namerno ne kažem arhetip, jer arhetip naslućuje okoštavanje i klišeizaciju lika – figuru sveca u paklu. Istini za volju, Bili je unekoliko romantizovana i idealizovana ličnost – nalik junaku bajke – ali okolnosti u kojima se nalazi nisu nimalo bajkovite u uvreženom smislu te reči.
One ga sputavaju na herojskom putu, dok im on ipak odoleva i u situacijama u kojima je to za čitaoca malo verovatno, uspeva da seje ljubav. Idealizovani alter ego ipak je bolji od svesno uniženog, jer poziva prvo autora, a zatim i njegove čitaoce, da postanu bolji ljudi. Do suštine dolazimo kada shvatimo da Željko ne tretira rat samo kao kolektivni fenomen, već prepoznaje njegov kontinuitet: Po stupanju mira čitalac se ne susreće sa utešno srećnim završetkom, jer kolektivni rat postaje uzrok individualnog rata, onog u kojem je jedan čovek i bojno polje, i vojska, i oružje. Željko Balja u svom prvencu uspeva da nadiđe težnju za prozirnim utehama i sladunjavim razrešenjenjima, jer gradi svoje likove na čitavom sistemu vrednosti koje je istok, za razliku od zapada, uspeo da očuva. Taj sistem vrednosti građen je na nekoliko stubova koji su korenita suprotnost ratu i razaranju: jedan stub je porodica – princip plodnosti i zajedništva; drugi stub, koji je s prvim neraskidivo povezan jeste ljubav između oca i ćerke.
Ovaj motiv, koji se retko tematizuje, a još ređe dobro, u „Spasitelja“ je utkan na vešt i prefinjen način, jer nije sveden samo na jednostavnu nežnost poput zagrljaja, igre ili sedenja u krilu. To je univerzalni odnos roditelj-dete koji Bili prenosi na decu što su se našla u raljama rata. U ovom romanu je i deci dodeljena uloga ratnih heroja, jer njima izbor nije bio dat – kao na primer Oskaru, koji se svesno opredeljuje za to da se ukloni od odgovornosti.
Njima je izbor bio nametnut i bila su primorana da rano odrastu. Ipak, iako u duhu Ive Andrića koji kaže da se u deci čisti reka čovečanstva, postoji sklonost da se deca idealizuju – jer su upravo ona treći stub otpora ratu i pobeda života – Balja ne preže od toga da ta nevina bića iskritikuje za surovost. Tako preko jednog Bilijevog izliva besa saznajemo da ga tište uvrede koje su drugovi izrazreda upućivali njegovoj osmogodišnjoj ćerki zato što joj je otac Hrvat. Neuka deca sklona su da iz samoljublja i samoživosti izaberu brutalnost kako bi prizvala sopstvenu veličinu, a tek kasnije uče se veštinama ljubavi, negujući zajedništvo kroz ličnu žrtvu.
Zahvaljujući Željku Balji rat prestaje da bude neizreciv. On je svojim prvencem učino značajan korak u prikazivanju ratnog stradanja i trpljenja, jer odbija da se protivi ratu kroz izlizane floskule i hladne konstatacije, posmatrajući ga iz prikrajka. Ako idealizacija likova postoji, u ovom opitu vidimo da je bolje idealizovati junake tako što ulivamo mnogo ljubavi i hrabrosti u njihove postupke, negoli ostaviti rat na njegovom pijedestalu neizrecivosti, jer upravo to može dovesti do romantizacije rata! Upravo kroz likove savršenije od običnog čoveka, pisac i Bog pozivaju čitaoca na isti zadatak: da bude bolji od sveta koji ga okružuje, te ličnim primerom i duhovnom snagom koja je čoveku možda nemoguća ali Bogu nije, stane na put destrukciji i sejanju zla.
A zar nije to junaštvo, bajkovito i nadljudsko, upravo ono koje su naši preci pripisivali imenima poput Kraljevića Marka, ili Banovića Strahinje? Nama usamljenima, nama samoljubivima, nama žrtvama preterane informisanosti i nasleđenih neznanja, nama utonulima u kolektivnu, transgeneracijsku traumu, potrebni su upravo takvi junaci, pomalo čudni i magični u svojoj dobroti, da se na njih ugledamo. Kad jednom obuje vojničke čizme Strahinića Bila, tog malog sveca koji upornom dobrotom korača kroz veliki pakao rata, čitalac će shvatiti da rat nije samo sveobuhvatni istorijski događaj koji zlo konstatuje, počesto ga svodeći na brojke. Rat je individualna, intimna tragedija preživelog i živog čoveka.
Vaša korpa je trenutno prazna.
