Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Žarko Milenković, privatna arhiva

Rankin pogovor je drugi roman Žarka Milenkovića, u kome se autor bavi problemom femicida. Polazeći od trenutka kada je već doneta presuda ubici, autor prati sačuvanu sudsku dokumentaciju unatrag kroz vreme, sve do ključnog događaja koji je prethodio začetku namere o ubistvu. Pri tome autor nastoji da otkrije šta se dešava u duši i umu aktera čije su ličnosti i dnevnički zapisi u celosti plod njegove mašte. Ovakvim postupkom, opisani mehanizam izlazi iz okvira jednog slučaja, postaje problem ljudske zajednice, kulturoloških i ideoloških različitosti. Na kraju, ma kakvi uzroci bili, ostaje samo bolna praznina u duši majke i ostalih ožalošćenih.

Inspiraciju za  roman Rankin pogovor Žarko Milenković nalazi u istinitom događaju koji se odigrao u Nišu 60-ih godina prošlog veka, jednom od onih pred kojima se u užasu zanemi, a u grlu zastane „Zašto?“; pitanje koje se ni ne postavi, jer odgovor je zaključan u umu počinioca. Ali Žarko Milenković zna kako i o čemu razmišlja ubica Hakan, jer je to lik koji je nastao u njegovoj mašti, baš kao i ostali likovi romana Rankin pogovor.  Čitalac prati zbivanja u duši nasilnika, i događaje koji su doveli do ubistva, i to unazad – od donete presude, pa sve do samog početka, upoznavanja dvoje mladih na igranci.

U romanu „Rankin pogovor“ opisujete tragediju čiji je vinovnik psihopata. Ali, knjigu zatvara bol majke, svevremen i univerzalan, i čitalac, pošto zaklopi korice, ne razmišlja (samo) o  Hakanu, monstrumu iz te priče, već o femicidu uopšte. To je problem o kome se sve više govori, čak je i Novak Đoković nedavno sazvao konferenciju na tu temu. Šta mislite, je li se demon femicida razjario više nego do sada, ili je došlo vreme da ga zatremo?

– Rekao bih da se o „demonu“ femicida sada samo više govori nego što je to činjeno u prošlosti. Nekada se to zadržavalo više u svoja četiri zida – mislim na položaj žene unutar bračne ili bilo koje druge emotivne zajednice. Pokorna žena je manje bila izložena opasnosti da bude ubijena; samom svojom pokornošću je izbegavala, nevoljno, mogućnost da se odupre, da se ne saglasi, ili da odbaci nametnut položaj ili nemogućnost izbora. U romanu, kao što vidite, radnja se odvija u ranim šezdesetim godinama prošlog veka, u danima kada se ostvaruje određeni nivo emancipacije žena unutar socijalističkog društva. Žrtva svojom emancipacijom dovodi nasilnika do stanja zapanjenosti, jer on ne može da pojmi kako se našao u ulozi čoveka koji je odbijen; njemu je vaspitanjem bilo usađeno da se to odbijanje nikako ne sme dogoditi.

Hakan je ovde sredstvo, i tim sredstvom sam ga ja načinio. On je oruđe (oružje) čijom refleksijom svetlost pada na problem koji je u velikoj meri definisan genezom tog religijsko – patrijarhalno – mačo odnosa prema ženi.

Na kraju, kako pomenuste, pripovest završava majka. Namera mi je bila da stvari poređam onako kako u prirodi započinju: sve kreće od (iz) majke, pa bi dobro bilo da se sa njom i završi.

Dakle, koja su, po Vašem mišljenju, efikasna sredstva za borbu protiv femicida?

– Najefikasnije sredstvo u borbi protiv femicida, po mom mišljenju, svodi se na obrazovanje. Obrazovanjem dece od samog početka, mogli bismo im sistematski usaditi u svest jednakost između polova. Tu bi prepreku predstavljala, u određenoj meri, porodica koja bi negde unutar svojih struktura zadržala odnos žena-muškarac, ali aktivnim radom, za nekoliko generacija, mogli bismo dostići skandinavski model gde je femicid u okvirima zanemarljivog postotka. Na žalost, svedočimo regresiji društva, pa se sada pored problema femicida javlja renesansa loše shvaćene religioznosti, tolerancija na nasilje, normalizacija pornografije gde umnogome žena ima ulogu objekta, ali i propagiranje od strane lažnih autoriteta ideje vraćanja tradicionalnoj porodici – ali ne u obliku kako bismo ga zamislili u lepim snovima, već u svom izvornom obliku koji je građen pre nekoliko vekova. Da ne pominjem buđenje evoluiranog nacizma koji, ponovo, ima svoju viziju žene i vlasništva nad njenim reproduktivnim organima. Dakle, borba mora biti neprestana.

A u slučaju opisanom u romanu „Ranjin pogovor“, da li je Mirjana mogla da se spase? Šta biste Vi, kao roditelj, učinili da je neki mladić proganjao Vašu ćerku skoro dve godine? Da li biste se, kao Mirjanin otac, obratili policiji (što je samo dolilo ulje na vatru), ili biste i sami preduzeli nešto?

– Da, o tome sam razmišljao pišući „Ranjin pogovor“. Na ovo pitanje je nemoguće dati odgovor. Kada bi čovek znao ishod, mogao bi prema tome delovati. Ishod se nikada ne zna. Kako se ne ogrešiti o ljudskost, a kako zaštititi ćerku? Zato sam i napomeno da je jedino rešenje vaspitanje, edukacija i rad sa mladima. Preventiva je jedino rešenje. Najlakše je reći: „Ja bih njemu…“, a to je zapravo samoobmana. Nadajmo se da se to neće desiti. Odluke o uzimanju „pravde“ u svoje ruke najteža je odluka – ako je čovek normalan. Svaka druga odluka je u istoj ravni sa nasilnikom. Dakle, ne znam šta činiti.

Pitam sva ova pitanja, zato što je priča zasnovana na istinitom događaju. Počinilac je dobio samo petnaest godina zatvora. Šta mislite o toj kazni, je li adekvatna i da li uopšte postoji adekvatna kazna?

– Ta je kazna bila u to vreme, po mišljenju suda, adekvatna. Po mišljenju nas roditelja, verovatno da nije. Zato i postoji ona deonica u knjizi kada se otac pita… Svako od nas bi bio u mreži istih pitanja. Kako dati odgovor. Da mu se dete vrati, a ubica neka ode slobodan – ne znam šta može prirodnije od te želje? Sve ostalo je postavljanje pitanja bez mogućnosti odgovora.

U prethodnom romanu pokazujete da je život stalno kretanje bez cilja, putovanje radi putovanja. Ali za pojedinca, taj put ima i smisao i cilj. Kako da ga nastavi neko ko dožtvi gubitak kakav je doživela Ranka, Mirjanina majka?

– Nikako, nema nastavka. Čovek, kada doživi to što je Ranka doživela, donosi odluku da li da umre sa detetom ili da krene dalje. Tu nema pravog odgovora, a još manje je pravog puta. Ja u romanu emocije, kod Ranke, dižem na nivo neizdrživosti. To je onoliko patnje koliko normalno čovek ne može da istrpi, a da patnja ne umrtvi čoveka u tolikoj meri da izgubi sećanja na život. Zato Ranka ima dve smrti. A čoveku je i jedna kobna.

Vaš roman počinje od kraja, od komentara na donetu presudu, pa se postepeno vraća sve do trenutka upoznavanja dvoje mladih, te pokazuje kako je pomisao na zločin nastala. Čitalac ne čita da bi saznao epilog, već da bi otkrio kako je sve počelo. Taj neobični postupak vezuje pažnju i roman se čita u dahu. Kako Vam je došla ideja da tako konstruišete knjigu?

– Ideja se rodila iz naše svakodnevice. Na televiziji vidimo da se desio zločin. Zatim pred kamere izađe osoba zadužena za istragu i saopšti nam način na koji se zločin dogodio. Onda nastanu emisije sa gostima koji sve to potanko objasne, i na kraju novinari odu u porodice koje okružuju, kako žrtvu, tako i zločinca, pa polako počne da se stvara slika o tome kako je do svega došlo. Setite se beogradske osnovne škole ili Dubone i Malog Orašja. Sve se tako odigralo. Ubistvo, kao epilog, pa krvavi trag na početak. Napisao sam onako kako bismo živeli ovaj zločin da nam je ubica bio savremenik.

Izgradili ste lik monstruma uverljivo, iako je on u potpunosti nastao u Vašoj mašti. Jeste li imali književne uzore?

– Ne bih rekao da sam imao uzore, makar ne svesno. Ne bih se nikada usudio da pomenem studenta ubicu, niti nekog poslužitelja iz američkih hotela. Nikada se ne bih stavljao u ravan sa velikanima. Gradio sam psihološki profil konsultujući se sa ćerkom koja je psiholog. Namera u konsultacijama mi je bila da ubici dam život, da ne postane banalni izvršitelj, već izgradim nekog ko bi mogao da bude živ i u očima onih iz struke (psihološke).

„Rankin pogovor“ je psihološki i socijalni roman, u kome ste odlično predstavili i vreme i kako je politika formirala jugosllovensku svest, ali Hakanov lik, njegovi motivi i unutarnji monolozi pripedaju hororu. Šta mislite o tom žanru, planirate li da se okušate u njemu?

– Svako ubistvo je horor samo po sebi. Ne mislim da je horor u činu ubistva, već da se on nalazi u duši ubice i u srcima onih koji ostaju za žrtvom. Horor je u nama, i nema ga izvan nas. Što se tiče pisanja horora, započeo sam rad na nečemu, ali kada gledam nacrt, kada čitam crtice koje hvatam, one koje će biti kostur radnje, dolazim do zaključka da će to na kraju biti strava izvedena iz našeg nasleđa…dakle, sve opet iz naše nutrine. Ne bih o tome dok se ne stavi na papir.

 Kako su reagovali prvi čitaoci „Rankinog pogovora“?

– Prvi čitaoci su reagovali na način kako svako reaguje kada se susretne sa ovakvom pričom. Teško im je bilo da poveruju da nešto tako strašno može da se desi u knjizi, a da sa druge strane bude utemeljeno u stvarnom događaju. Namera mi je bila da napišem knjigu na takav način da sve prikažem kako je bilo, ali da strava dođe iz emocija svih protagonista. Listom su se prvi čitaoci identifikovali, ko sa ocem ko sa majkom Rankom. Verujem da je knjiga uspela.

Da li mislite da ovaj roman može da doprinese borbi protiv femicida?

– Ne verujem da ijedna knjiga može da poboljša svet. Moralo bi, da se vratim na početak, razgovorom usaditi u mlade ljude ljubav jednih prema drugima. Upoznavanjem drugih biće sebi bolji.

RANKIN POGOVOR