“Ulice plavih očiju“ Slavice Milosavljević je zbirka kratkih gradskih priča, situacija u kojima magija srca pretvara obično u čudesno, a slučajno u ono što je bilo željeno. Ili jednostavnije rečeno, to su slike iz gradskog – većinom beogradskog – života koje, prema rečima recenzenta Zorana Škiljevića, „povezuje tanka, ali neprekinuta nit ljudske topline“. Njeni junaci su bake (poneke čak i blago dementne), profesori, taksisti, prodavci ribe, lekari – ljudi različitih godišta, obrazovanja, zanimanja, ali svi sa jednom zajedničkom osobinom: ljudi koji osećaju život i svet oko sebe i umeju da čuju šapat srca.

U Slavičinim pričama nema „onoga što ne može biti“, ali jasno pripadaju magičnom realizmu. Kao i njena koleginica i po peru i po lekarskom pozivu, Zorica Kuburović, tako i Slavica vidi da život pokreće magija srca, a ne suvoparni splet svakodnevice.

Priče zbirke „Ulice plavih očiju“ grupisane su u tri celine: „Najlepši portret“, „Ulica plavih očiju“ i „Šef ribarnice“. Prve su bajkovite, druge nostalgične, treće blago sarkastične, ali je u sve tri prominentno razumevanje s kojim Slavica opisuje svoje junake i svoj grad.

Knjiga „Ulice plavih očiju“ ističe se lepotom – Slavičine misli, jezika starih beogradskih salona, ali i lepotom dizajna. Nakon svakodnevnih turbulencija, „velikih tema“ i uznemiravajućih sadržaja, knjiga „Ulice plavih očiju“ je melem, koji obavije čitaoca i omogući mu da posmatra svet Slavičinim očima, a one jasno vide: život je lep.