Пише: Данијела Марковић

Фотографија: Анђела Грозданић

Толико врзмања око дана среде и колумни „Среда у три реда” и „Среда у Школи осетљивости”, да мора бити нешто Посреди у дану, средини, реду у том дану и нереду свих осталих дана до недеље.

Среда ће на овом сајту бити и домаћин и гост, али без трага од циркуског шатора који одлази (долази) са ливаде некада забаве за утешене, а данас баналности забаве за неутеш(е)не. Забаве су данас забадава, а скупоцене за човека позваног да учествује у стварању и вољењу света.

Истини на вољу, најмање данас виђам циркуских шатора. Где су нестали и коме сада малени Италијан на великом коњу цепа карте и чека да се одмори у чаши у коју претходно скаче све што има, са висине коју једино може својом назвати?

Данас амбасаде, кажу, великих земаља пријеме организују у лепим белим шаторима, недеље моде и различите модерне манифестације у сребрним шаторима проповедају о еко- тканинама и веге-плочицама, утикачима за аутомобиле, не исповедајући загађење које златне полуге од добити доносе свима осим нама који неуморно купујемо – нешто. Неуморно.

Доживела сам да видим да се и шатори уморе. Тканине попусте, храна огладни желудац, аутомобили полете, а шта год радили, траг од циркуског шатора неће нова трава настанити. Где ће онда трава да никне, када и она мора да слуша неку нову, за њу сада надлежну струку? А Италијан који цепа карте, где посао да нађе ако циркус постане све(т)?

Сетила сам се шатора који су достојанство имали испраћајући у војску која је обучавала за мир (како се испоставило бар за моју генерацију), зелени, са једном страном подврнутом да ваздух уђе, али и да виде сви шта се у њему дешава, јер телефони су још увек били у затворима, чврсто везани за утичницу и комоду у ходнику.

Неко се сетио да их ослободи и зароби човека, трпајући му у руке и пуњаче за све на шта раде они и све њихово.

Не питајте где су мали Италијан, скакаоница и чаша, остало су му све узели – и животињу, и канап, и ваздух – да заштите од њега средину и посаде траву коју нико не сме да пасе, колико год гладан био. Посреди је да потражимо на скупоценој мапи још скупоценијег телефона обележена места где је дозвољено (још увек) бити учесник света, а шаторске ивице одређују они који никада никог испратили нису да им се врати. Посреди је и то да и такав свет Бог држи у постојању, све мислим и због малог Италијана и свих обесправљених, да сваког препозна по делима љубави и свих преосталих умотворина уморног света и још уморнијих људи, којима је дозвољено све, па и светина да постане, али и Свети да постану. Посреди нека буду и странице књига испод којих пишем на овом сајту, и људи за које дишем.

Meni su rekli da vi postojite

ДУДОВА ВРАТА ЗЕЛЕНЕ БОЈЕ